Uradi to - sad!

22.31;

- Dobro vece dragi moji. Kako ste? Ovo nece biti jedan od uobicajnih postova koje pisem, zato sto nisam ni sama sigurna o cemu cu da pisem. Naslov je ostao prazan. Ne znam koju cu sledecu recenicu da napisem, ne znam je nisam sigurna o cemu se radi u ovom postu, ali zar je to vazno? Vazno je da zelim da ga napisem, vazno je da osecam da treba da ga napisem. Ali da li cu ga objaviti? Ne znam, nisam sigurna.

- Kazu da je noc najteza. Nocu tonemo, gusimo se u recima koje nismo izgovorili. Gusimo se u tuzi koju nismo izbacili iz sebe. Ponekad, to ne boli previse, ponekad je to samo malo pritisak koji osecamo u grudima, ignorisemo ga i nastavimo po svom misleci kako to i nije toliko vazno, niti strasno. A nekad, nekad je taj pritisak toliko jak da se gusimo u njemu. Imamo osecaj kad se ce nam preplaviti telo. Imamo osecaj kao da nam je knedla u grlu, i da nam to ne da da disemo, a to se reci. U grlu nam stoje neizgovorene reci, reci koje smo bacili duboko u sebe trudeci se i praveci se da nas ne doticu. Ali nas doticu. O, doticu nas toliko da se nekada gusimo u njima. Izgvorimo ih, vreme je da ih izgovorimo!

Da li ste nekada izgubili nekog? Prijatelja, nekog iz porodice, psa, macku, ribicu? Da li ste nekada izgubili nekoga ko vam je bio drag? Neko za koga biste mozda dali zivot? Neko ko vam je bio vazan? Da li ste imali osecaj kad da odvajaju deo tela od vas? Kao da kidaju jedan deo vas? Da li ste se kasnije uplasili da legnete u krevet, ili ste legli sa onim gorkim suzama na licu. A potom, ujutru biste ustali kao da se nista lose nije desilo. Smejali bi ste se, ali prividno. U sebi i dalje umirete, u sebi i dalje imate osecaj kad da neki deo vas umire. Odbolujte. Puste to iz sebe, placite, vristite, besnite, izgovorite!


Dosli smo do kraja ovog posla, a ja vam dragi moji zelim lepe snove! Zelim vam osmhe, iskrene osmehe!  <3